12. 2. 2023.

Sazvežđe Lagosa

Na istanbulskom aerodromu, na LED ekranima, istaknut je crni flor, koji se u znak žalosti za žrtve zemljotresa, smenjuje sa turskom zastavom. Avion za Lagos je poluprazan; glomazan. Let preko dve površine, mora i Sahare; i zatalasanost obe.

Slećemo noću. Raspršena svetla više nalikuju na sazvežđa nego na urbanu strukturu. Nema kontinualnih pravaca, ni postojanosti.

Na ulasku u hodnik, koji je spajao avion sa zgradom Aerodroma Murtala Muhamed oseća se ogromna vlaga i vreli vazduh lagune. Rukama punim zimske odeće iz Beograda popunjavam beskrajne formulare hemijskom koja ostavlja trag mehaničkog otiska na papiru, bez mastila, a koju mi je bio pozajmio jedan Nigerijac. Na pitanje What do you have for your friend? – odgovaramo da nemamo novca. Vazduh je težak, znojav, zgrada aerodroma pomalo zaudara na urin.

Na izlazu, vojnici se raspituju o Kosovu.

Ispred aerodroma je gužva koja promatra. Pokušavamo da idemo pravo, ne obraćamo pažnju na ljude koji nas prate i nametljivo nude prevoz. Tik pred nama, ukazuje se telefon sa našim slikama.

Na putu do hotela nema traka, saobraćajnih znakova, vozači sirenama signaliziraju kretanje. Sa desne strane Terd Mejnlend bridž-a mrak je iz koga izviru krovovi Makoka. Sa leve strane sija Lagos Ajlend.

Ispred nas se podiže rampa i shvatamo da ulazimo u gated community, da smo na ostrvu i da je hotel blizu.

13. 2. 2023.

Nikad bliže

Dok čekamo u foajeu hotela, oko 11 sati, Dejvid nam prilazi, i ljubazno i srdačno, uz bar dva sata kašnjenja. Kolaps u kome je bio zaglavljen satima, nije ga posebno opteretio, a usput nam objašnjava da je vozač tog jutra izašao iz kuće u pet ujutru da bi stigao sve na vreme.

Vozimo se već nekih sat vremena, probijamo kroz gužvu, pričamo o izborima, o štampanju novca, o nestašici goriva, o ke-ke-u i danfou. Shvatamo da nećemo imati gde da promenimo evre u naire jer u Nigeriji trenutno skoro i da nema štampanih novčanica.

go-go-go, vikao je Dejvid vozaču, ruke policajaca udaraju po haubi i prozorima kola, ubrzavamo u pravcu sajma,  ispred nas još jedan policajac urla da stanemo i sam nesiguran, na drhtavim nogama uplašeno podiže oružje, mi stajemo, i naši pogledi zaraženi ovom novom nepoznatom normalnošću zastali su, dok smo zaključani u autu čekali da Dejvid sve raspravi s policijom, policajac ulazi u naš auto, priča dva jezika, na jednom urla, na drugom, ljubazno nam govori, vode nas u stanicu u Festak Taun-u… gradila ju je rumunska kompanija u isto vreme kad je građen i sajam… pretresaju dokumenta, proveravaju, mi čekamo u kolima, posle nekih četrdeset minuta puštaju nas, nastavljamo put do sajma i stižemo oko jedan

Sajmu, konačno, prilazimo sa glavnog puta, a auto ostavljamo ispod, skoro pa jedinog drveta, ispred ulaznog paviljona, gde vozači leže na sedištima svojih parkiranih motora i odmaraju.

na ulazu u kompleks, vidi se prvi prazan slobodan prostor nenastanjen gužvom, vozač otključava auto i mi prilazimo kompleksu, svečano, do prve ograde; ulazni paviljon je skoro prazan, vidi se po neki čuvar kako odmahuje glavom na molbu da uđemo

Dok čekamo dozvole za ulazak, sedamo u restoran ulaznog paviljona, enterijer je iz sedamdesetih. U toaletu nema svetla. Sapun je stajao na jednom od stolova napolju, bio je nekako neuhvatljiv. Mi smo pili Desperado, proizveden i točen u Nigeriji. Upoznajemo profesora Mokolade-a, studente i kamermane. Dok satima čekamo, Dejvid odlazi da probno snimi jezero, uz molbu da to bude bez nas, jer smo za taj dan privukli dovoljno pažnje.

čuje se vikanje sa tribina, tražim foto-aparat…

odvojio sam se dva puta da se prošetam i fotografišem; šetam se slobodno; neko iz tima je uvek u pripravnosti, iza mene, drže me na oku, popeo sam se na tribine, hteo sam da vidim centralni paviljon, uzdiže se kao mala piramida koju invazivno opkoljavaju barake, zovu me da se vratim

autoputevi su tesne linijske pijace pune zasićenja, zaključani u kolima, posmatramo stvarnost, dešava se oko nas, podižem telefon da slikam, kažu mi da spustim

14. 2. 2023.

Snimanje dan 1

Odluke zvone / Dozvole zvone / Zvona odlučuju

Nismo se još probudili, a Dejvid je bio ispred hotela.

Vazduh je zagasito sivožut, obojen peskom iz Sahare, klimatskim promenama. Nepregledno dugi mostovi se u tom toplom i vlažnom sivilu gube u perspektivi žućkastog neba. Pred nama su auto-putevi, petlje i betonski mostovi, infrastruktura Lagosa. Niske kuće, gusto i neuredno građene, prate glavne puteve. Nema trgova, partera, parkova, urbanizma.

Dozvolu uprave sajma za snimanje čekamo ispod drveta manga; nećemo je dobiti danas. („Ipak u četvrtak“)

Na ulaznom gejtu BBA pijace, trešti muzika, na montiranoj sceni ljudi igraju. Ulice su krcate, svi prenose robu. Hodanjem balansiraju teret na glavi. Angažuju celo telo.

Poprečnom ulicom izbijamo na jugoistočni paviljon, prolazimo kroz hodnik natkriven pločama od prefabrikovanih trouglova gde se  nalaze stolarske radionice.

Podižem foto-aparat.

prekidaju me – nismo dobrodošli, treba da napustimo halu, čekaju nas dvojica na motoru i vode kroz pijacu do nadležnih, slikanje je zabranjeno, u sobi ih sedi desetoro oko velikog stola, ispred su poređane stolice u redovima, po hijerarhiji u prvi red sedaju profesor i Dejvid, u drugi nas dvoje, iza studenti, buka u prostoriji, najstarijem dodaju zvono, zvoni, svečana tišina, prvi red nas zastupa, smenjuju se uvodne, pa uljudne rečenice i ding-dongovi pa molbe, i uz završno zvono, posredstvom saosećanja, dobijamo dozvolu za snimanje od lokalnog poglavice, šalju nas do zvanične uprave, da i oni potvrde dozvolu, i mi se vraćamo u atrijum

Tamo kuvaju u velikim kazanima, sklapaju u radionicama, bila je tu i nekakva deponija naslaganih džakova u visini od bar sedam metara, svuda po tlu su komadi nekakvog otpada, bio je razapet i šator. Fasade se skoro uopšte nisu ni primećivale, a na jednoj su dograđene stepenice za ulazak u crkvu koja je bila na spratu.

Pustili smo dron da vidimo halu, koja još samo iz vazduha i može da se vidi.

Odlazimo do jezera, vlasnik odbija da nam da dozvole.

Vraćamo se na pijacu, dobro se snalazim kroz uličice, pa vodim grupu.

Centralnom paviljonu prilazimo sa centralne pijace. U rastinju je, ograđen visokom ogradom. Fasade gledamo sa udaljenosti od sedamdeset metara.

Dok mi puštamo dron, iza nas, kao u redovima, stoje lokalci, posmatraju i pozdravljaju – Oyinbo, how are you?

15. 2. 2023.

Snimanje dan 2

Prašnjavi i siti

Kolone motora i automobila voze u suprotnom smeru i u rikverc. Ljudi šetaju mostom u grupama, neki preskaču bankine da prepreče auto-put. U danfo-u uvek neko stoji i na vratima, bočno polulebdeći, jednom nogom u mini-busu iz sedamdesetih, drugom u vazduhu. Nema stanice, sve zavisi od komunikacije sa vozačem …Danfo se proizvodio u fabrici Folksvagen – a, baš prekoputa sajma… Neki ljudi dugačkim štapovima udaraju kamione, traže novac. Domaće životinje pored puta.

reci mu Otutu oma, izlazi stariji čovek iz uprave pijace, Otutu oma, pozdrav koji izražava poštovanje prema starijoj osobi, negde u lavirintu ulica i natkrivenih pasaža, upoznajemo našeg prodavca koji će sutradan dati intervju

Severozapadni paviljon pripadao je pijaci, kao i jugoistočni, bio je izgubljen u skladištima koja su se u koncentričnim krugovima ređala okolo. U halama su banke, u atrijumu parkirani automobili. Ispred metalnih ograda je gomila nezadovoljnih ljudi koji čekaju da podignu gotovinu, koju ovih dana skoro niko nije imao. Tog jutra, uspeli smo da razmenimo celih dvadeset evra za tabak naira, koje ionako nismo smeli da koristimo van hotela (jer otkud nam?).

Prostor je bez izražaja, fasade pune reklama banki i krovovi solarnih panela.

Peščana ulica, oko nas su arhetipske kuće sa strmim krovovima i lažnim prozorima, kulise pijačnih skladišta. Bez dozvole snimamo i jugozapadni, zvezdasti paviljon sa distance od oko sto pedeset metara. Sve što se moglo iskoristiti odneto je sa paviljona. Bio je to skelet, ruševina, sama modularna konstrukcija.

spremamo se za večeru sa arhitektima, mi smo u patikama punim peska, oni su čisti i sveži u kućama građenim oko drveća, zamršeni hodnici, bašte i atrijumi, razmenjujemo poklone, na sajam već dugo niko ne ide

senzitivnost predizbornih dana, cene što smo tu, pakuju nam hranu, raspituju se je l’ smo možda planirali da posetimo i Kano, umiru od smeha

16. 2. 2023.

Snimanje dan 3

Treba se vratiti nazad

Tražimo mesto za snimanje intervjua. Čekamo da prodavcima legne uplata od trideset evra. Svima su nam oči pune sunca i prašine i dima iz lokalnih kazana u kojima se kuvala hrana. Otutu oma.

Spremni smo, prodavci su odeveni svečano i prema vlastitom karakteru. Market nezaustavljivo bruji u pozadini, dovikujemo se dok pričamo o pijaci, o biznisu, trgovini, o upravi. Zvuk nas prati…

studenti odlaze, mi insistiramo da snimamo, Dejvid neće, mi odustajemo, sad on hoće po svaku cenu

mi podižemo dron, prodavac podiže telefon, dva lokalca na motoru prilaze nam, daju instrukcije, spuštamo dron, za njima idemo u stanicu, i tako, prateći njihov motor, na sekund skrećemo u drugom pravcu

na znak zvižduka, naprasno se zatrčava jedan sa kamenom i gumom, koju baca pred kola, odjednom ih je mnogo, drugi se namestio da buši gume, Dejvid izleće da sve razjasni, iz zaključanih kola, slušali smo kako celim telom izgovaraju nestrpljive rečenice

Napuštamo sajam, zaglavili smo se u koloni na petlji za prilaz auto-putu. Dejvid je izašao. Mi milimo u autu, posle pola sata, vidimo ga, shvatamo da reguliše saobraćaj. Kroz rupu u betonskoj bankini, izvodi nas na slobodnu traku. Bio je to štrajk vozača cisterni, a svi zaglavljeni, ostaće u koloni bar do sutra.

17. 2. 2023.

Snimanje dan 4

Ništa nije u redu i sve je u redu

U Lagosu važi to pravilo – ako vidiš kolonu da vozi u suprotnom smeru, pridružiš se. Isto je i ako te neko posavetuje da okreneš kola.

Na pola puta do sajma, ispred nas, sva vozila išla su ka nama u tri trake. Stajemo, vozač bez pogovora ustupa mesto Dejvidu i u sledećem trenutku jurimo kroz Lagos nazad u hotel.

Tog jutra, nedelju dana pred izbore, država je zabranila korišćenje starih novčanica od petsto i hiljadu naira. Krenuli su nemiri na marketima širom grada.

Shvatamo da je u toj, izborima opterećenoj atmosferi, ovo možda i poslednji pokušaj da se poseti i snimi sajam.

Na ostrvu je uobičajeno – paralelna stvarnost. Arhitekta nas vodi na koncert u Fridom park, kulturni centar, bivši kolonijalni zatvor iz šezdesetih, okružen originalnim bedemima. Ćelije stoje u formi muzejskih instalacija. Predstavljaju nam prostorne logike zatvorskih detalja, koje mi i ne znamo da prepoznamo. Naši sagovornici pripadaju drugoj generaciji zatvorenika, protivnika režima.

Made Kuti nastupa poslednji. Zvuk je ritmičan, senzualan, svi igraju, penju se na binu, igraju sa njim.

Arhitekta ovog mesta me prepoznaje i objašnjava kako smo se već, u Parizu, pre nekoliko godina sreli.

18. 2. 2023.

Zlatni kavez.

19. 2. 2023.

Jevo na Atlantiku

na putu ka obali lavirint je uskih ulica, vrata i prozori prizemnih kuća širom su otvoreni, privatnost se preliva na ambijent zajedničke događajnosti – kuvanje, kupanje, odmaranje, šetanje – jedno je u hodnicima između kuća 

uzbuđeno i bojažljivo, ručicu mi pruža, oklevajući, devojčica sva u šarenom, prsti nam se dodiruju, trenutak prolazi i ona otrčava ka grupici koja uzvikuje

na uskom parčetu obale ukrcavamo se na dugački drveni čamac i otiskujemo u vodeni Makoko, iz crne vode pune smeća, izviru krivi šipovi, ručno fundirani, zanose drvene kuće

stotine čamaca na vodi, sudare se i zaljuljaju pri udarcu; sasvim mala deca sama veslaju – znanje se rađa u vodi

čamac po dnu već pun vode, napuštamo ga kod dve kuće na sprat povezane mostom – jedna je škola, druga sirotište, drveno korito nabijeno peskom služi kao igralište; u sobi na spratu, Sandej pripoveda – prvi ribari su se doselili iz Badagrija pre oko sto godina  … Sajam je izgrađen na auto-putu Lagos–Badagri… muškarci love ribu, isplovljavaju u Atlantik, žene je prodaju na  marketu, zajednica su bez predstavnika u vladi, pokušavaju da ih rasele

plutamo pogledom na Terd Mejnlend bridž, daleko od obale ljudi guraju čamce u vodi do struka 

deca su svuda, na platoima kuća, na pramcima čamaca, na drvenim šipovima, nasmejana su, mašu nam i horski uzvikuju dobrodošlice – Jevo! što bi značilo – Belče! 

mašemo…

Na drugom kraju grada izlazimo na Atlantik. Ovog puta na privatnu plažu; plaćamo ulaz. Sređeno je i skupo, prodaje se dizajnirana roba; piće se služi u separeima oko bazena, a hrana prodaje u restoranima napravljenim od brodskih kontejnera. Niko se ne kupa; potope noge.

Skupljali smo školjke.

20. 2. 2023.

Ponestaje dnevnog svetla

U privatnoj bašti snimamo intervjue, čuju se ptice.

21. 2. 2023.

Beton plovi prašumom

na putu do aerodroma, u univerzitetskom kampusu, dočekuju nas profesor Mokolade, dekan, studenti izlažu radove napolju sa obale lagune je pogled na beskonačni Terd Mejnlend bridž, rt sa južne strane skriva Makoko

iz rupa u zemlji izlaze krabe, po blatu obale gmižu nama neka nepoznata stvorenja

zgrade su projektovali Nemci šezdesetih-ih, po nezavisnosti, lebdeće betonske strukture u prašumi, kao tanki i dugi čamci, romantična slika Afrike, kampus je oaza u ovom brutalnom grad